Босоноги Ген приповеда о бомбардовању Хирошиме из перспективе младог дечака Гена и његове породице. Али теме књиге (физичка и психичка штета коју обични људи трпе због ратне стварности) данас звуче језиво истинито. Ген и његова породица дуго се боре без много хране, новца или лекова, али упркос тешкоћама, покушавају да одрже привид нормалног живота. Одрасли су исцрпљени и близу очаја; деца више или мање прихватају ваздушне нападе и гладовање. Наказава, преживела из Хирошиме, ефикасно приказује напрезање живота у овом окружењу и показује како се напори да се остане оптимистичан у тешким околностима понекад манифестују као манични, ирационални хумор. Прича нуди мало оптимизма: ликови се жртвују зарад комшија и вољених (нпр. када се Генова трудна мајка разболи од неухрањености, он и његов брат се представљају као сирочад и наступају на улици, бацајући новац преко зидове свог дома да их не би ухватили). Испод овог става „могу учинити“ крију се дубока кривица родитеља и осећај беспомоћности. Када деца екстатично галаме над комадом хране, родитељи се расплину у стиду и тузи. Уметност је оштро нацртана и експресивна, а наратив има тако природан ритам, да се лако увлачи у живот породице, чинећи катаклизму за коју читаоци знају да их чека још стварнија, интимнија и тежа за схваћање. Упркос својој мучној природи, ово дело је непроцењиво због лекција које нуди из историје, хуманости и саосећања.
